“Allah nijednom čovjeku dva srca u njedrima njegovim nije dao niti je posinke vaše sinovima vašim učinio…” (El-Ahzab, 4)
Odnosi se na Džemila ibn Muammera El-Fehrija, koji je bio inteligentan čovjek i koji je pamtio sve što bi čuo. Kurejšije zbog toga rekoše: “Može ovako pamtiti samo zato što ima dva razuma.” A on je govorio: “Ja imam dva razuma i svakim od njih bolje razumijem nego Muhammed.” U Bici na Bedru, u kojoj mnogobošci bijahu poraženi, Ebu Sufjan srete Džemila, koji je jednu cipelu nosio u ruci, a drugu na nozi, i upita ga: “Šta je to ljudima?” Džemil mu reče da su poraženi, a Ebu Sufjan ga upita: “A šta je s tobom pa jednu cipelu nosiš u ruci, a drugu na nozi?” “Mislio sam da su mi obje na nozi”, reče Džemil. Tada shvatiše da on nema dva razuma, jer da je imao dva razuma, ne bi zaboravio da mu je jedna cipela u ruci.
(“Esbabu nuzulil-Kur’an”, str. 311.)
Povod objave ovog ajeta jeste Zejd ibn Haris, koji je bio rob Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, koga je on oslobodio, a kasnije, prije Objave, i posinio. Kad se Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, oženi Zejnebom bint Džahš, koja se prije toga udavala za Zejda ibn Harisa, jevreji i licemjeri rekoše: “Muhammed se oženio ženom svoga sina, a ljudima zabranjuje da to čine.” Tada Uzvišeni objavi ovaj ajet.
(Sujuti u tefsiru “Ed-Durrul-mensur”, 5/181, pripisuje ga Ferjabiju, Ibn Ebi Šejbi i Ibn Munziru od Mudžahida.)
Izvor: “Povodi objave Kur’ana”
Autor: Ebu Hassan Ali En-Nejsaburi
){kind=link}