“I hranu su davali – mada su je i sami željeli – siromahu i siročetu i sužnju.” (Ed-Dehr, 8)
Abdullah ibn Abbas, radijallahu anhu, prenosi: “Jednom je prilikom Alija, radijallahu anhu, zalijevajući hurme, zaradio nešto pšenice. Samlio je trećinu od onoga što je zaradio i od toga počeše praviti kašu. Kad se jelo zgotovilo, dođe neki siromah te ga oni počastiše onom kašom. Poslije toga isto uradiše i s drugom trećinom pšenice. Kad je jelo bilo gotovo, naiđe siroče, koje, također, nahraniše. Isto napraviše i s preostalom trećinom pšenice i kad se jelo zgotovilo, dođe mnogobožački sužanj, pa i njega nahraniše. Taj dan ništa nisu jeli i tim povodom Allah, dželle ša’nuhu, objavi: ‘I hranu su davali – mada suje i sami željeli – siromahu i siročetu i sužnju!'”
(“Esbabu nuzulil-Kur’an”, str. 401-402. Sujuti ga pripisuje Ibn Merdevejhu.)
Izvor: “Povodi objave Kur’ana”
Autor: Ebu Hassan Ali En-Nejsaburi
