“Reci: ‘O robovi Moji koji ste se prema sebi ogriješili, ne gubite nadu u Allahovu milost! Allah će, sigurno, sve grijehe oprostiti. On, doista, mnogo prašta i On je milostiv.'” (Ez-Zumer, 53)
Abdullah ibn Abbas, radijallahu anhu, rekao je: “Ovaj je ajet objavljen zbog Mekelija koji su rekli: ‘Muhammed misli da onome ko bude obožavao kumire ili ko bude bespravno nekoga ubio, neće biti oprošteno, pa kako ćemo onda učiniti Hidžru i postati muslimani kad smo uz Allaha obožavali i druge bogove i bespravno ubijali?’ Povodom onoga što su rekli, Uzvišeni je objavio ovaj ajet.”
(Bilježi ga Ibn Džerir, 23/10, s nizom prenosilaca preko Atiije El-Avfija.)
Abdullah ibn Omer, radijallahu anhu, kaže: “Povod objave ovog ajeta bili su Ajjaš ibn Ebu Rebia, Velid ibn El-Velid i još jedna grupa muslimana koji su primili islam, a zatim bili stavljeni na kušnju i kažnjavani zbog islama, sve dok ne podlegoše iskušenju. Mi smo govorili: ‘Allah nikada od njih više ništa neće prihvatiti. To su ljudi koji su primili islam, a zatim su vjeru svoju ostavili zato što su bili zlostavljani.’ Povodom ovog slučaja Allah, dželle ša’nuhu, objavio je navedene ajete. U to je vrijeme Omer bio pisar pa je ajete poslao Ajjašu ibn Ebu Rebiu, Velidu ibn El-Velidu i ostalima, nakon čega ponovo primiše islam i preseliše se u Medinu.”
(Bilježi ga Ibn Džerir, 24/11, preko Ishaka.)
Prenosi se od Abdullaha ibn Abbasa, radijallahu anhu, da je jedna grupa idolopoklonika ubila dosta ljudi i često zinaluk činila, a zatim je došla Allahovu Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i rekla: “Ono u što pozivaš je, doista, lijepo, još kad bi nam samo potvrdio da se za naše grijehe možemo nekako iskupiti.’ Nakon toga je Uzvišeni objavio: ‘O robovi Moji koji ste se prema sebi ogriješili, ne gubite nadu u Allahovu milost!'”
(Bilježe ga Buhari i Muslim.)
Abdullah ibn Omer prenosi od Omera, radijallahu anhu, da je rekao: “Kad smo se sabrali da učinimo Hidžru, dogovorio sam se s Ajjašom ibn Ebu Rebiom i Hišamom ibn El-Asom ibn Vailom, radijallahu anhu, da se nađemo kod Menasifa, mikata Benu Gaffara, i da smatramo da je onaj ko nije uspio doći bio spriječen te da nastavimo. Ajjaš i ja našli smo se na dogovorenom mjestu, a Hišam nije uspio stići, jer je bio stavljen na kušnju kojoj je i podlegao. Mi smo došli u Medinu i govorili smo da Allah od takvih kao što je Hišam neće primiti pokajanje, jer su spoznali Allaha i Njegova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, a onda su se zbog dunjalučkog iskušenja odmetnuli od toga. Nakon toga je Uzvišeni objavio: ‘Reci: ‘O robovi Moji koji ste se prema sebi ogriješili, ne gubite nadu u Allahovu milost! Allah će, sigurno, sve grijehe oprostiti. On, doista, mnogo prašta i On je milostiv”, sve do riječi Uzvišenog Allaha: ‘A zar u Džehennem u neće biti boravište oholih?’ (Ez-Zumer, 60 ).” Dalje pripovijedajući ovaj slučaj, Abdullah ibn Omer, radijallahu anhu, kaže: “Zatim sam te ajete napisao svojom rukom i poslao ih Hišamu.” A Hišam kaže: “Kad sam dobio to pismo s ajetima, odnio sam ga u mjesto Zu Tuva i rekao: ‘Allahu, učini da razumijem njihovo značenje! Onda sam spoznao da smo upravo mi bili povod objave ovih ajeta. Zatim sam se vratio, uzjahao devu i priključio se Allahovu Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem.”
(Bilježi ga Bejheki, 9/13, sa spojenim nizom prenosilaca.)
Prenosi se, također, da je ovaj ajet objavljen povodom Vahšija, koji je ubio Hamzu, radijallahu anhu.
(Hadis je slab.)
Izvor: “Povodi objave Kur’ana”
Autor: Ebu Hassan Ali En-Nejsaburi
){kind=link}