“Vi se niste krili zato da ne bi uši vaše i oči vaše i kože vaše protiv vas svjedočile, već zato što ste vjerovali da Allah neće saznati mnogo štošta što ste radili.” (Fussilet, 22)
Abdullah ibn Mes’ud o ovom ajetu kaže: “Dvojica ljudi iz plemena Sekif i njihov zet iz plemena Kurejš ili dvojica ljudi iz plemena Kurejš i njihov zet iz plemena Sekif bili su zajedno u jednoj kući pa jedan od njih reče: ‘Šta mislite čuje li Allah naše došaptavanje i naš razgovor?’ A drugi na to reče: ‘Nešto čuje, a nešto ne.’ Treći, opet, kaza: ‘Ako čuje nešto, onda čuje sve.’ Nakon toga je objavljen ovaj ajet.”
(Hadis je vjerodostojan. Bilježe ga Buhari, 4816, i Muslim, 5/2775.)
Od Abdullaha se prenosi da je rekao: “Bio sam skriven ispod pokrivača Kabe kad dodoše trojica debelih, nerazumnih ljudi: jedan Kurejšija i dva njegova rođaka iz plemena Sekif, ili jedan iz plemena Sekif, a dvojica njegovih rođaka Kurejšija pa su govorili nešto što nisam razumio, a onda jedan od njih reče: ‘Šta mislite je li Allah čuo ovo što smo govorili?’, a drugi reče: ‘Ako govorimo glasno, čuje, a ako govorimo tiho, ne čuje’, a treći reče: ‘Ako je čuo jedan dio, onda je čuo sve.’ To sam prenio Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, nakon čega mu je bilo objavljeno: ‘Vi se niste krili zato da ne bi uši vaše i oči vaše i kože vaše protiv vas svjedočile, već zato što ste vjerovali da Allah neće saznati mnogo štošta što ste radili.”
(Hadis je vjerodostojan. Bilježi ga Tirmizi, 3249, i kaže: “Ovaj je hadis vjerodostojan.”)
Izvor: “Povodi objave Kur’ana”
Autor: Ebu Hassan Ali En-Nejsaburi
){kind=link}