“Kada Mi ajet dokinemo drugim – a Allah najbolje zna šta objavljuje – oni govore: ‘Ti samo izmišljaš!’ A nije tako, nego većina njih ne zna.” (En-Nahl, 101)
Ovaj je ajet objavljen nakon što su idolopoklonici rekli: “Muhammed, uistinu, ponižava svoje sljedbenike; danas im naredi nešto, a sutra im to zabrani da bi im olakšao, a on je, ustvari, samo lažac koji govori stvari sam od sebe.”
(“Esbabu nuzulil-Kur’an”, str. 303.)
Nakon toga Allah, dželle ša’nuhu, objavio je ovaj ajet i ajet poslije njega: ”Reci: ‘Od Gospodara tvoga objavljuje ga melek Džibril kao Istinu, da još više učvrsti vjernike u vjerovanju i da bude putokaz i radosna vijest svim muslimanima.'” (En-Nahl, 102)
“Mi dobro znamo da oni govore: ‘Poučava ga jedan čovjek!’ Jezik onoga zbog koga oni krivo govore jezik je tuđina, a ovaj je Kur’an na jasnom arapskom jeziku.” (En-Nahl, 103)
Od Abdullaha ibn Muslima prenosi se da je rekao: “Imali smo dvojicu kršćanskih mladića koji su bili iz mjesta Ajnut-Temr. Jedan se zvao Jesar, a drugi Džubejr. Oni su čitali knjige na svome jeziku, a Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ponekad bi tuda prolazio i čuo njihovo čitanje. Mnogobošci su govorili da ga oni podučavaju. Tada je Uzvišeni obznanio njihovu laž i objavio: ‘Jezik onoga zbog koga oni krivo govore jezik je tuđina, a ovaj je Kur’an na jasnom arapskom jeziku.'”
(Bilježi ga Ibn Džerir, 14/120, prenoseći ga od Husejna.)
Izvor: “Povodi objave Kur’ana”
Autor: Ebu Hassan Ali En-Nejsaburi
){kind=link}