“Allah je čuo riječi one koja se s tobom o mužu svome raspravljala i Allahu se jadala – a Allah čuje razgovor vaš međusobni, jer Allah, uistinu, sve čuje i sve vidi.” (El-Mudžadela, 1)
Aiša, radijallahu anha, kaže: “Slavljen neka je Onaj Koji sve čuje. Slušala sam svoju tetku Bint Salebe, kako se žali Allahovu Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, na svoga muža, mada nisam uspjela sve čuti. Čula sam da je rekla: ‘Uzeo je moju mladost i ja sam mu djecu rađala, a onda mi je, kad sam ostarjela i prestala rađati, okrenuo leđa. Allahu, tebi se žalim.’ Nije prošlo mnogo vremena kad se spusti Džibril s ovim ajetom: ‘Allah je čuo riječi one koja se s tobom o mužu svome raspravljala i Allahu se jadala…”
(Hadis je vjerodostojan. Buhari ga navodi kao komentar, 9. Bilježe ga Nesai, 950, Ibn Madža, 188, i Hakim, 2/481, koji ga smatra vjerodostojnim, a s njim se slaže i Zehebi.)
Od Aiše, radijallahu anha, prenosi se da je ispričala: “Hvala Allahu, koji sve glasove čuje. Jednom prilikom Allahovu Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, dođe žena koja se posvađala sa svojim mužem da se požali na njega. Ja sam bila u drugom dijelu kuće, tako da nisam mogla čuti sve šta govori. Tim je povodom Allah, dželle ša’nuhu, objavio: ‘Allah je čuo riječi one koja se s tobom o mužu svome raspravljala i Allahu se jadala…'”
(“Esbabu nuzulil-Kur’an”, 372.)
Izvor: “Povodi objave Kur’ana”
Autor: Ebu Hassan Ali En-Nejsaburi
){kind=link}